Čitalački univerzum: Između lektire, strasti i književnog ukusa

O čitanju se može govoriti beskrajno. Svako ko je ikada osetio taj specifičan miris starih listova, uživao u tišini ispunjenoj samo zvukom okretanja stranica ili ostao budan do duboko u noć kako bi saznao kraj priče, zna da je književnost mnogo više od niza reči. Ona je razgovor sa samim sobom, dijalog sa autorom kojeg nikada nismo upoznali, i često ogledalo u kojem prepoznajemo sopstvene želje, strahove i snove. Kako se formira naš književni ukus? Zašto nas neke knjige oblikuju u periodu puberteta, dok nas druge ostavljaju ravnodušnim, iako ih kritika slavi kao remek-dela? Ovo su pitanja koja će se provlačiti kroz ovaj tekst, inspirisana razgovorima koji su vođeni u jednom virtuelnom čitalačkom kutku.

Omiljeni književni pratioci i prve ljubavi

Kada nekoga pitate ko mu je najbolji pisac svih vremena, odgovor često otkriva više o samom čitaocu nego o piscu. Neko će bez razmišljanja reći Dostojevski, diveći se njegovoj sposobnosti da zaroni u najmračnije ljudske dubine. Drugi će se zakleti u Andrića, čija dela odišu teškom, mračnom i prepoznatljivom balkanskom sudbinom. Ima i onih koji smatraju da je Šekspir neprevaziđen, uvek i zauvek. Naši književni junaci su raznoliki: od magičnog realizma Markesa, preko filozofske dubine Hesea i Kafke, do epske fantastike Tolkina. A kada je reč o domaćim piscima, pored pomenutog Andrića, neizostavni su Crnjanski i Selimović. Njihova dela nisu samo lektira, već univerzumi u koje se čitalac rado vraća.

Lista omiljenih domaćih dečjih pisaca je posebna kategorija. Tu skoro da nema dileme: Branko Ćopić zauzima tron, sa svojim bezvremenim junacima i pričama koje mirišu na detinjstvo. Pored njega, često se pominje Gradimir Stojković i njegov čuveni "Hajduk". Ta dela su temelj naše čitalačke pismenosti, prvi susret sa svetom mašte koji nas uvlači neprimetno i za ceo život.

Knjiga koja je ostavila najveći utisak u pubertetu

Adolescencija je period kada knjige ne čitamo samo da bismo se zabavili, već da bismo razumeli svet koji nas okružuje i sopstveno mesto u njemu. Naslov koji se u ovom kontekstu izuzetno često izdvaja je "Mi deca sa kolodvora Zoo". Ova potresna priča, koja prati sudbinu mlade devojke, za mnoge je bila prvi surovi susret sa mračnom stranom života. Nije retkost čuti da neko "danima posle čitanja nije spavao", ili da su ga fotografije iz knjige proganjale godinama. To je svedočanstvo o snazi pisane reči da nas uzdrmaju iz temelja.

Sa druge strane, tu su i dela koja nas uče nežnosti i mašti. "Mali princ" je univerzalna priča koju mnogi pročitaju prvi put upravo u tim godinama, iako je u potpunosti razumeju tek kasnije. Bilo je i onih koji su bili opsednuti serijalom o "Gričkoj vještici", ili su ih oblikovala dela domaće književnosti poput Nušićeve autobiografije. Neki su se, pak, već tada hvatali u koštac sa ozbiljnim klasicima poput "Ane Karenjine", koja je, istini za volju, često izazivala podeljena osećanja. Jedno iskustvo je posebno dirljivo: sećanje na knjigu o ljubavi između zrele žene i blago retardiranog mladića, čiji se naziv i pisac gube u magli sećanja, ali čija je emocija ostala urezana zauvek.

Fenomen lektire: Između moranja i ljubavi

Tema o lektirama je nepresušan izvor nostalgičnih, ali i frustriranih komentara. Gotovo da ne postoji čitalac koji nema izgrađen stav o knjigama koje je "morao" da pročita. Zanimljivo je da se iskustva kreću od potpunog oduševljenja do dubokog animoziteta, a često je reč o potpuno istim delima. Uzmimo na primer "Anu Karenjinu". Za jedne je to remek-delo koje su pročitali u dahu, dok su drugi odustajali na pola, smatrajući je preobimnom i teškom. Sličan polaritet izaziva i "Na Drini ćuprija": dok je jedni slave kao vrhunac književnosti, drugi priznaju da su je jedva pročitali, a treći da su je zavoleli tek kasnije, kada su bili spremni za nju.

Postojala je i lista knjiga koje su izazivale gotovo traumatična sećanja. "Robinzon Kruso" se neobično često pominje kao knjiga koja je bila dosadna i naporna za čitanje. "Čekajući Godoa" je za mnoge bio vrhunac besmisla, dok je "Proces" Franca Kafke kod jednih izazivao oduševljenje, a kod drugih smrtnu dosadu. Ipak, kada se podvuče crta, većina se slaže da su lektire, ma koliko mrske bile u datom trenutku, neprocenjivo kulturno blago. One su nas terale da razmišljamo, analiziramo i, na kraju, izgradimo sopstvena merila vrednosti. Posebno mesto u sećanjima zauzimaju dela kao što su "Zločin i kazna", "Derviš i smrt", "Prokleta avlija" i "Nečista krv" - knjige koje su, uprkos obaveznom karakteru, ostavile neizbrisiv trag. Nije bilo retko ni priznanje da su se mnoge lektire čitale unapred, jer je cela generacija starije braće i sestara omogućavala mlađima da zavire u svet odrasle literature pre vremena.

Kako biramo svoje sledeće štivo i šta nas razočara

Proces odabira knjige je za mnoge pravi ritual. Neki se vode isključivo preporukama osoba čijem čitalačkom ukusu veruju. Drugi čitaju opise na poleđini, a ima i onih koji otvoreno priznaju da ih lepe korice mogu zavesti. Međutim, najdublji kriterijum je intuicija - onaj neobjašnjivi osećaj da je baš ta knjiga prava za taj trenutak. U planovima za čitanje često se nađu naslovi poput "Lovac na zmajeve", "Norveška šuma" Harukija Murakamija, ili dela klasične filozofske literature. Planiranje je posebna strast, ali se život često umeša, pa knjige stoje strpljivo na policama, čekajući svoj trenutak.

Svaki pasionirani čitalac u svom iskustvu ima i knjigu od koje je mnogo očekivao, a koja ga je razočarala. Zanimljivo je kako se i ovde mišljenja razilaze. Dok su jedni bili razočarani "Sofijinim svetom" Justejna Gordera, smatrajući ga pretencioznim i dosadnim, drugi ga obožavaju. Slično je i sa "Seobama" Miloša Crnjanskog, koje su mnoge "ubile u pojam" dok su bile lektira, da bi ih kasnije otkrili kao remek-delo. Ima i onih koje su razočarale knjige slavnog Umberta Eka, poput "Imena ruže", za koje su se borili da ih pročitaju, ali im nikako nije išlo. Ovo svedoči o važnoj istini: nije svaka knjiga za svakoga, i nije svaki trenutak pravi za svaku knjigu. Ono što je nekome božanstvena komedija, drugome je neshvatljiva dosada, i to ne govori ništa loše ni o knjizi, ni o čitaocu.

Književni žanrovi, klasici i večita dilema: teška ili laka literatura?

Svet književnosti je beskrajno raznolik, a pitanje o omiljenom žanru otkriva koliko su naši ukusi široki. Istorijska fikcija i epska fantastika su u samom vrhu, jer omogućavaju beg u druge svetove i vremena. Trileraši će se zakleti u Harlana Kobena i neprevaziđenu Agatu Kristi, čiji su "Deset malih crnaca" i "Smrt na Nilu" neprikosnoveni klasici žanra. Ipak, centralna dihotomija u čitalačkom svetu tiče se suprotstavljanja teških, ozbiljnih klasika i lake "čik lit" literature. Ispostavlja se da ogromna većina čitalaca bira knjige u zavisnosti od raspoloženja i životne faze. Nekada je potrebno nešto što će "uključiti mozak", poput dela Dostojevskog ili filozofskih rasprava. Ponekad je, pak, nakon napornog dana, jedini spas u šarmantnoj, predvidivoj priči koja ne zahteva previše mentalnog napora.

Velika je istina da se među omiljenim piscima često nalaze oni koji su majstorski balansirali između ova dva sveta. Ivo Andrić je tu neprevaziđen, kao i Meša Selimović. Od stranih autora, pored već pomenutih, često se izdvaja Gabrijel Garsija Markes. Važno je i pitanje domaće književnosti koja nije bila lektira. Tu se izdvajaju dela Borislava Pekića, Danila Kiša, Slobodana Selenića, ali i čitav opus Mir Jam i Gordane Kuić, koji su mnogima bili prvi susret sa sentimentalnim pripovedanjem. Ne smeju se zaboraviti ni Miodrag Bulatović, Svetlana Velmar Janković i Goran Petrović, pisci čije su knjige oblikovale savremeni srpski književni senzibilitet.

Omiljeni likovi, tajne simpatije i književni alter ego

Svako od nas ima tajnog književnog saputnika, lika u kojeg smo bili figurativno zaljubljeni ili u čijem smo psihološkom portretu prepoznali sebe. Lista je prebogata: misteriozni i komplikovani grof Monte Kristo, uzvišeni i buntovni Hitklif iz "Orkanskih visova", ili šarmantni cinik gospodin Darsi. Zanimljivo je da veliki broj čitalaca ima simpatije prema duboko problematičnim likovima Dostojevskog, poput Raskoljnikova ili kneza Miškina. Neki su ostali verni herojima iz detinjstva, poput Harija Potera ili mitskog Vinetua.

Posebna čar leži u pronalaženju sebe u nekom literarnom junaku. Neko se prepoznao u Koštani Bore Stankovića, neko u krotkoj i sanjalačkoj Mariji Bolkonskoj iz "Rata i mira", a ima i onih koji bi za svoj alter ego izabrali piščev glas, poput posebnog senzibiliteta Danila Kiša ili lirike Miloša Crnjanskog. Kada bi mogli da ožive sa stranica, koji bi nas junaci zaveli? Pored fatalnog Vronskog, tu su i egzotični junaci iz romana Harolda Robinsa, kao i samotnjaci poput Henrija Činaskog od Bukovskog. S druge strane, za miran život, ipak bi se većina opredelila za stabilnog i dobrog Ljevina iz "Ane Karenjine" - dokaz da i u mašti razlikujemo strast od ljubavi.

Posedovanje naspram pozajmljivanja i evidencija pročitanog

Pitanje koje otkriva odnos prema knjizi kao predmetu glasi: da li više volite da knjigu posedujete u svojoj ličnoj biblioteci ili da je vratite nakon čitanja? Strastveni kolekcionari ne mogu da zamisle život bez svoje biblioteke, koja raste i postaje dnevnik njihovog čitalačkog puta. Za njih je knjiga predmet koji treba čuvati, osećati, mirisati i kojem se uvek iznova vraćati. Postoji i poseban animozitet prema onima koji knjigama prave "magareće uši" - to je gotovo neoprostiva izdaja poverenja. Obožavanje bukmarkera je poseban hobi: od običnih kartonskih, preko magnetnih, do unikatnih ručno rađenih.

Sa druge strane, ima i pragmatičnih čitalaca koji smatraju da je knjiga tu da se pročita i da su biblioteke i dalje neprocenjivo blago. E-knjige su donele revoluciju, omogućivši da stotine naslova nosimo u tašni. Voditi evidenciju pročitanih knjiga je aktivnost koja se dugo neguje. Neki čuvaju stare, požutele sveske u koje su decenijama beležili naslove, dok drugi koriste moderne aplikacije poput "Goodreadsa". Broj pročitanih knjiga varira: neko pročita dvadesetak godišnje, a neko i preko pedeset. U tim evidencijama se ne nalaze samo naslovi, već i sećanja - na vreme kada smo ih čitali, kako smo ih nabavili i šta su nam značile. Svedočanstvo o hiljadama pročitanih knjiga je i svedočanstvo o bogato proživljenom unutrašnjem životu.

Kad knjige ostanu nedovršene i putovanje kroz književne pravce

Da li ste ikada ostavili knjigu na pola? Priznanje da neku knjigu jednostavno ne možemo ili ne želimo da pročitamo do kraja za neke je oblik čitalačkog poraza, a za druge znak zrelosti. Život je zaista prekratak za loše knjige. Neke su nas tako izmorile, poput već pomenutih "Tihog Dona", "Hazarskog rečnika" ili "Igre staklenih perli", da smo odustajanje doživeli kao olakšanje. A opet, ponekad nije problem u knjizi, već u nama i trenutku. Mnogi su priznali da su se nekom delu, koje su ostavili u mladosti, vratili godinama kasnije i tada ga pročitali sa strašću i potpunim razumevanjem. To je lekcija o strpljenju i sazrevanju.

Kada je reč o književnim pravcima, dilema između romantizma, realizma i avangarde pokazuje da srpski čitalac najviše ceni ono što je opipljivo i životno. Realizam pobednički prednjači, sa svojim višeslojnim junacima i ogoljenom društvenom stvarnošću. Romantizam ima svoje poklonike, posebno u domenu poezije, dok je avangarda za mnoge ostala previše hermetična i udaljena. Ipak, pravi književni sladokusci znaju da se najveća umetnost krije upravo u mešavini svih ovih izraza, u delima koja su istovremeno sirovo iskrena i poetski uzvišena.

Uticaj pesnika i suština čitanja

Omiljeni domaći pesnik je pitanje koje izaziva najemotivnije odgovore. Miroslav Mika Antić se izdvaja kao najčešći odgovor, pesnik čije stihove generacije znaju napamet i koji je, čini se, razumeo samu srž ljudske duše. Tu su i neprevaziđeni Aleksa Šantić, sa svojom lirikom punom čežnje i ljubavi, i Desanka Maksimović, čija nežnost vekovima traje. Naravno, ne može se zaobići ni Jovan Dučić, koji se smatra savršenstvom u poeziji, ni Branko Miljković, čija tragična sudbina prati snagu njegovih stihova. Svi oni su, kako je neko lepo primetio, "pesnici sa dušom maslačka i kestena", koji svet vide onim unutrašnjim okom.

Na kraju, šta je to što nas tera da se vraćamo knjigama? Možda je to potreba za citatom koji će postati naša životna mantra. Neki najčešće citiraju Ivu Andrića, neki Oskara Vajlda, a neki pronalaze utehu u mudrostima Vladike Nikolaja Velimirovića. Neki pak, ne citiraju nikoga, već samo žive ono što su između korica pročitali. I šta mislimo o piscima poput Paula Koelja ili Harolda Robinsa? To su fenomeni za sebe, pisci čije se knjige kupuju u milionima primeraka, ali čija književna vrednost izaziva stalne polemike. Koeljove knjige, poput "Alhemičara" ili "Veronika je odlučila da umre", imaju svoje strastvene poklonike i podjednako strastvene protivnike. Robins se, pak, često svrstava u pisce koje "treba pročitati do petnaeste godine".

Na kraju, sve se svodi na čaroliju. Čaroliju prvog čitanja, uzbuđenja pred sajam knjiga, toplinu omiljene knjižare i tužnu lepotu najpatetičnije priče. Bilo da čitate na srpskom, engleskom ili nekom trećem jeziku, da li ste se ikada zapitali da napišete roman, ili se divite onima koji to umeju - vi ste deo jednog tihog, velikog univerzuma. Univerzuma u kojem se "u dobru i u zlu", kako je napisala Tereza Revej, prepliću sudbine junaka i čitalaca. I u kojem je svaka pročitana stranica jedan mali, ali siguran korak u beskrajnom putovanju zvanom život.